Приче које нису за лаку ноћ

600,00 рсд

Приче које нису за лаку ноћ
Илија Степановић, збирка прича
едиција „Калем
формат А5, број страна 100, повез Брош
писмо ћирилица

ЦИП 821.163.41-32

Категорија:

Опис

У оквиру едиције КАЛЕМ недавно је из штампе изашла збирка прича ,,Приче које нису за лаку ноћ“ Илије Степановића.
НАЈЛЕПША
Кроз прсте промиче брашно као живот. У кошу игра зрневље као девојке на прелу. Чекетало пева по камену, а камен се врти, врти, врти…
Помислим, проћи ће једна ноћ без ње. Ал` ако је нема у поноћ, пред петлове се обавезно јави. Глас јој лети између храстова. Савија гране и гази по води. Сиђе низ букву, па кроз прозорче на воденици – право у моје срце. Стегне га, заледи и неко време као да нисам свој. Чујем је како јеца, дише ту поред мене на побуђалој сламарици, на јастуку од кожуха и крпа. Крај зарђале бубњарице коју је њен отац донео из Смедерева, да стави у воденицу коју је њен деда направио. И она је ту, близу, преко реке. У шушкору, међу храстовима, са глистама и штурим жировима.
Ту ноћ кад је изрекао пресуду командант је провео у својој соби. Нико није ни слутио да сурови Крста плаче. Али, није било помоћи. Директива команде је јасна – контраше, сараднике противника, симпатизере и њихове породице затрти. А неколико њих је посведочило да јој је брат на супротној страни. И Митар, један од најпоузданијих људи, потврдио је то. Крста није смео да поклекне. Шта би рекли људи, како би реаговала команда? Помислили би да је мек и неодлучан. Јова Сури ју је одвео у шуму, преко реке, повише воденице. Он није размишљао. Био је хладан као камен и само је извршавао. Ту, близу воденице коју је њен прадеда започео градити пре но што је отишао у рат из ког се није вратио. Ни брат јој се није вратио. Не зна му се ни гроб ни на чијој је страни погинуо. И да ли је уопште погинуо. Причало се да је преживео рат, да су га заробили Енглези и да је отишао за Америку; да је сазнао да му се кућа затрла и да се нема ради чега враћати у завичај. Ко би знао. Народ свашта прича.
Прича народ да и тај Митар није био тако поуздан, да је дуго облетао око ње, а она га није ни фермала, да је ноћ пред погубљење улазио код ње у собу са понудом која јој је могла спасити главу, али она није пристала. Митар је, кажу, често мењао стране, како ветар дуне. На крају је са победницима отишао за Словенију и никад се није вратио. Прича се да се удавио у некој великој води. Други, пак, тврде да се обесио у касарни у Сежани. Његови причају да је настрадао вршећи војну службу. Бог само зна.
Баба Јока се куне да јој она долази ноћу, плаши стоку, дави кокоши и отвара капије. А све зато што је, како каже баба, њен покојни Стева био сеоски кмет. Што ништа није рекао у њену одбрану. А шта је могао да каже,, па да и њега отерају уз реку. Свашта народ прича.
Ја ћутим да сам је волео. Искрено и чисто, као што један дечачић може волети зрелу девојку која је за удају. Онако, за њега високу и румену , једру и насмејану. Која пева као славуј у гори, која игра да ти се очи заврзу, која у предиво уплиће прсте, наду и уздахе. Најлепша у селу.
И дође ми сваку ноћ. Између поноћи и петлова. Пролети између храстова, пређе воду, па низ букву. Кроз прозорче на воденици, право у моје срце.