Приче које нису за лаку ноћ

НАЈЛЕПША

Кроз прсте промиче брашно као живот. У кошу игра зрневље као девојке на прелу. Чекетало пева по камену, а камен се врти, врти, врти…

Помислим, проћи ће једна ноћ без ње. Ал` ако је нема у поноћ, пред петлове се обавезно јави. Глас јој лети између храстова. Савија гране и гази по води. Сиђе низ букву, па кроз прозорче на воденици – право у моје срце. Стегне га, заледи и неко време као да нисам свој. Чујем је како јеца, дише ту поред мене на побуђалој сламарици, на јастуку од кожуха и крпа. Крај зарђале бубњарице коју је њен отац донео из Смедерева, да стави у воденицу коју је њен деда направио. И она је ту, близу, преко реке. У шушкору, међу храстовима, са глистама и штурим жировима.

Ту ноћ кад је изрекао пресуду командант је провео у својој соби. Нико није ни слутио да сурови Крста плаче. Али, није било помоћи. Директива команде је јасна – контраше, сараднике противника, симпатизере и њихове породице затрти. А неколико њих је посведочило да јој је брат на супротној страни. И Митар, један од најпоузданијих људи, потврдио је то. Крста није смео да поклекне. Шта би рекли људи, како би реаговала команда? Помислили би да је мек и неодлучан. Јова Сури ју је одвео у шуму, преко реке, повише воденице. Он није размишљао. Био је хладан као камен и само је извршавао. Ту, близу воденице коју је њен прадеда започео градити пре но што је отишао у рат из ког се није вратио. Ни брат јој се није вратио. Не зна му се ни гроб ни на чијој је страни погинуо. И да ли је уопште погинуо. Причало се да је преживео рат, да су га заробили Енглези и да је отишао за Америку; да је сазнао да му се кућа затрла и да се нема ради чега враћати у завичај. Ко би знао. Народ свашта прича.

Прича народ да и тај Митар није био тако поуздан, да је дуго облетао око ње, а она га није ни фермала, да је ноћ пред погубљење улазио код ње у собу са понудом која јој је могла спасити главу, али она није пристала. Митар је, кажу, често мењао стране, како ветар дуне. На крају је са победницима отишао за Словенију и никад се није вратио. Прича се да се удавио у некој великој води. Други, пак, тврде да се обесио у касарни у Сежани. Његови причају да је настрадао вршећи војну службу. Бог само зна.

Баба Јока се куне да јој она долази ноћу, плаши стоку, дави кокоши и отвара капије. А све зато што је, како каже баба, њен покојни Стева био сеоски кмет. Што ништа није рекао у њену одбрану. А шта је могао да каже,, па да и њега отерају уз реку. Свашта народ прича.

Ја ћутим да сам је волео. Искрено и чисто, као што један дечачић може волети зрелу девојку која је за удају. Онако, за њега високу и румену , једру и насмејану. Која пева као славуј у гори, која игра да ти се очи заврзу, која у предиво уплиће прсте, наду и уздахе. Најлепша у селу.

И дође ми сваку ноћ. Између поноћи и петлова. Пролети између храстова, пређе воду, па низ букву. Кроз прозорче на воденици, право у моје срце.