Тридесетак година, почев од далеке 1966, у Крагујевцу је излазио часопис за дечје уметничко стваралаштво Дечје искре. Био је то јединствен часопис по томе што су његов садржај више од 90 одсто чинили дечји прилози, за разлику од оних листова и часописа који су били намењени деци али су у њима дечји радови били узгредни. Био је намењен деци основношколског узраста.
Часопис је издавао Раднички универзитет у Крагујевцу, а поруку покретачима часописа упутила је чувена песникиња, ауторка поеме Крвава бајка, Десанка Максимовић. У поруци написаној својеручно, записала је:
Радујем се покретању вашег ђачког листа. Нека би се међу онима који буду у њему сарађивали нашли нови Јакшићи, Змајеви, Жупанчићи, Ћопићи, Андрићи. Али ако се то и не догоди, биће довољно што ће млади читајући га и пишући за њега постати писменији, заволети књижевност; што ће током рада схватити да није довољно само хтети постати писац већ да за то поред труда треба и дара, управо да је дар основно у том занимању. Зато бих „Дечје искре“ двоструко поздравила ако им је жеља да код младих буде љубав за књигу, за неговање нашег језика, за усавршавање писмености.
Нека је срећно! Ваша Десанка Максимовић
10. окт. 1966. у Београду
Дечје искре 1973. године преузима новоформирана Издавачка делатност Новинске, радио-информативне и издавачке организације „Светлост“. У наредних двадесетак година под уређивачком палицом крагујевачког песника Слободана Павићевића, утемељивача и руководиоца Издавачке делатности у „Светлости“, Часопис доживљава највећи успон. Као јединствен југословенски часопис за дечје уметничко стваралаштво наишао је на одличан одзив у многим школама, доминантно на ондашњем српскохрватском језичком подручју, мада су радови стизали и објављивани и на македонском, словеначком па чак и албанском, и известан тираж је пласиран и на овим говорним подручјима. Тираж му је био и по неколико десетина хиљада примерака по броју.
Почетак распада Југославије сузио је простор пласмана часописа, па и слања прилога, асоцијални ломови и суперинфлација 1993, су угасили часопис. Обновљен је октобра 1995, а пласиран је претежно у Крагујевцу, уз један број школа у Шумадијско-поморавском округу и пар школа ван овог простора. Уредници су му у то време били најпре поново обновитељ Слободан Павићевић, а затим новинар и публициста Миодраг Стојиловић. Угашен је 2002.
На иницијативу локалне самоуправе, тачније члана Градског већа за културу Миљана Бјелетића и уз подршку Школске управе у Крагујевцу и њеног руководиоца Горана Јоксимовића и Актива директора основних школа са председницом Снежаном Рајевац на челу Часопис је обновљен 2018. Године. Улогу издавача преузела је Установа културе „Кораци“, чији је директор Златко Милојевић. Покривао је најпре својим садржајем и пласманом основне школе у Крагујевцу, а већ после годину дана успоставио је сарадњу и са школама у још неким општинама Шумадијског округа.