Опис
Чедомир Милићевић
Едиција Град и траг
Ратни дневник
За ово значајну и лепу аутобиографију захвалност дугујемо приређивачима Катарини и Вељку Лековићу који нису жалили труда да сачувају од заборава Чедомирово херојство, и свих његових сабораца, који су 1941. год бранили српско небо од далеко надмоћнијег непријатеља, лишеног витештва и елементарне милости. Наш јунак је прави прототип српске војничке части, храбар и пркосан у поразу и патњи, дарежњив и племенит у победи. Вечно ти хвала.
„За време Првог светског рата, негде око 1917. или 1918. године, први пут сам видео авион у лету. На моје интересовање, речено ми је да у њему седе људи који бацају бомбе и шиљате игле на нашу војску, која се борила на Солунском фронту. Та направа остала је велика загонетка за мој још мали мозак.
Касније, када се завршио Први светски рат, прелетео је преко мога села један авион, ниско, изнад самих брда – чинило ми се и да се земља тресла од грмљавине мотора. На моје интересовање, како авион изгледа, дато ми је примитивно објашњење, и да су људи, који лете у њему, обучени у одело од зечје коже, да им не буде хладно.
Четврти разред гимназије похађао сам у Београду и тада, после дуго година, указала ми се прилика да поближе посматрам авионе у лету. Једном приликом, при одласку на Топчидерско брдо, приметио сам у даљини Земунски аеродром, како авиони полећу и слећу, а најинтересантније ми је било извођење акробација са авионом у ваздуху; изгледало ми је да понеки у превртању, обрушавању и обртању око своје уздужне осе, наглавачке хоће да улети у Саву или Дунав. Више пута сам одлазио на Калемегдан и гледао како авиони узлећу и слећу, и изводе акробације. Тада се пробудила идеја у мени како бих могао постати авијатичар. Мислио сам да је то мени недоступно, а чезнуо сам да се винем у плаветнило плавог неба.“
